I takva je veći čovek i heroj od Mladića i dr. Dabića...

Osnovna stvar je sledeća: ako govorimo o odgovornosti, onda je bitno ne šta je neko govorio, već kakve je posledice proizvelo to što je govorio. Da li postoje naredbe Biljane Plavšić koje su proizvele zločine? Navedene reči su ružne, ali, ako je samo do toga, nismo videli da je Izetbegović odgovarao za svoje, list "Danas" za svoje, zapadni političari za svoje ...
Ovakvo novinarstvo možda mogu da progutaju čitaoci tabloida ili Danasa, ali, kad se objavi na sajtu gde tekstove čita nešto obrazovaniji i misleći ljudi, to je ispod nivoa. Prosto, bruka za autora.

E samo još da se potpisnica ovog teksta potrudila da čitaocima predoči i izjave muslimanskih lidera iz tog doba a još bolje pre početka sukoba, onda bi ovo mogla biti polemika. Ovako, još jedan loš tekst i ništa više.

Dobro je ovo napisala Mirjana.
Očekujem da mi neke stvari u vezi sa pokojnim Arkanom pojasni kad uskoro pristigne.

Ružna i neadekvatna rečenica, zaista. Posebno onaj deo o uživanju u plodovima rada i borbe. A i proporcija (šest miliona prema šest miliona) je potpuno neprimerena. Ali vratimo se za trenutak u 1999. godinu. Bombardovanje je u punom jeku, trupe NATO pakta se gomilaju u Makedoniji, srpska vojska odoleva, sve je više priča o kopnenoj intervenciji...

Srba je (u Srbiji) 7 miliona, Albanaca 1,5 milion, vojnika NATO pakta 50.000 (ovo je proizvoljno). Dolazi do kopnene intervencije, Srba vojnika i civila gine 100.000, Albanaca i NATO-vaca 30 do 50.000... Šta mislite kakav bi rezulatat bio? Ko bi pobedio, a ko položio oružje? U kakvoj bi državi živeli danas i kakvu bi vladu imali?

Ponekad je potrebno doneti teške odluke, ali ako oni koji o tome odlučuju imaju pre svega na umu dobrobit države i naroda, onda se i teške odluke i žrtve lakše podnose. Na našu nesreću, Srbija je u prelomnim trenucima imala na svom čelu (i još uvek ima) ljude kojima je do državnog i nacionalnog interesa stalo kao do lanjskog snega.

U vremenu koje trazi citate Kamova i Artoa, ili Nusica i Popovica, u vremenu opsteg poloma, gdja Miocinovic pise za Danas (za Dana?!) citirajuci e-novine(e-novine?!).

U vremenu kada se u Vojvodini pravi nekakva nakazna drzava, sa akademijom nauka, pekmez-birokratijom i novom felom vojvodjanera-gradjanista, Miocinovic sekcira bunde, 'dzinove' i vizuelnu kompoziciju, analizuje nasiroko fotografije, kao da, poput Voltera Benjamina ili Suzan Zontag ima vremena da dekonstruise dagerotip, da prica o smeni epoha ili umetnosti u vremenu mehanicke reprodukcije. Kakav dosadan, i, sto je daleko vaznije - nepotreban tekst, gdjo Miocinovic.

To je uostalom, luksuz onih koji pisu za Danas i citiraju e-novine; da pored slona u staklarskoj radnji pricaju o nevaznim staricama koje su se u Srbiju vratile da umru. Da, stojeci sa obe noge na okupiranoj zemlji, gube kontakt sa realnoscu citirajuci e-novine. Novine Petra Lukovica??!!

Sve nekakvi dobri ljudi, kao u Harmsovim kratkim pricama. Samo sto nikako da uhvate korena. Kao i drzava u kojoj zive, potpuno su izgubili kontakt sa realnoscu.

Po hiljaditi put na ovim stranicama: Gledajte Bertolucijevog 'Konformistu'. vreme je za pravljenje ovakvih filmova. I drama. Ali, potreba za gledanjem, za upijanjem prica a o kolaborantima je jos urgentnija. Jer u Srbiji nema ko da ih napravi. Srpsko pozoriste kao i akademija za obrazovanje dramskih pisaca odavno su postali regrutni centri za liferovanja propagandista, a ne ljudi koji ce zabaviti, pouciti i oduseviti gledaliste, koji ce izazvati i provocirati, naljutiti zlikovce koji ovu zemlju vode u propast.

Dokle ta ostrvljenost prema Biljani Plavšić? Dokle ta jednostranost u osudama zločina izvršenih za vrijeme građansko-etničko-vjerskog rata u BiH? Proveo sam više od polovine trajanja opsade Sarajeva u tzv muslimanskom dijelu grada. I znam šta se tamo dešavalo, a o čemu Miočinovićeva, Dereta i g-đe iz nekih nevladinih organizacija uporno ćute. A Biljana je stavljala glavu u torbu na početku sukoba i obilazila krajeve Bosne u koje nijedan član Predsjedništva nije ni pomišljao da kroči. I pokušavala je da smiri situaciju, da pomogne. A to što je upala u rđavo društvo od koga se distancirala, pa je bojkotovana, naročito kad je počela da otkriva lopovluke i korupciju i borbu za vlast i karijeru, nije njena krivica. Ona, koja se upustila u sve to ne radi karijere, nego iz želje da pomogne srpskom narodu. A kada su počeli da je šutiraju s jedne strane Drine na drugu, povukla se i odlučila da se dobrovoljno preda haškom Sudu. Da li je izdala R. Srpsku? Ili one koji su je šutirali? Da li je trebalo da pristane da je mrcvare u višegodišnjem procesu u njenim godinama? I da je osuđena na doživotni zatvor, da li bi je iko pominjao kao žrtvu? Uradila je pametno i spasla je ono što joj je ostalo od života. A podmetanje rečenica koje nije izgovorila je podmuklo. Nijemci imaju izraz za sve one ogavne optužbe raznih Dereta, Miočinovićki i njima sličnih: Brechmittel

Ne verujem "citatima" iz članka jer me odbija zlurada mržnja "autora" a ne verujem ni listu u kojem su objavljeni jer je pristrasan i zlonameran. Ne vidi se kada su i gde izrečene navodne izjave, gde su objavljene, kakav je kontekst, šta je okrivljena/osuđena eventualno rekla povodom ovih "citata".... A podozrevam da je, kao neko ko je javno ponizio Miloševića, odbijajući da mu pruži ruku, prošla kroz "toplog zeca" njemu vernih medija što su podržali, dopunili i izmenili "Evrounijati" iz svojih razloga....

U jednom ranijem komentaru sam rekao za Biljanu Plavšić da je svojim služenjem Zapadu i takozvanim ''priznanjem'' u Hagu osramotila srpsku borbu u Bosni.
No tekst Mirjane Miočinović zaista je više nego sraman, kao uostalom i svi tekstovi njenog ultrapovlašćenog kružoka, intelektualno-novinarskog klana koji suvereno vlada medijskim i političkim prostorom Srbije. S takvom se pizmom obrušiti na staricu, koja je provela tolike godine u zatvoru, s jezuitskom zluradošću je etiketirati kao navodnu ''zločiniteljku'', uz pozivanje na pravdu, pravo, moral, ne samo da je gubitak veze sa realnošću, nego i simptom nekog neobjašnjivog psihološkog fenomena. Mislim da su drugosrbijanci i drugosrbijanke ljudi sa nekakvim žestokim konfliktima unutar sebe, pri čemu im teme kojima se bave služe samo kao povod za njihovo nekontrolisano i neuzdržljivo ispoljavanje. Tolika pizma, pakost, zloba, otvoreno likovanje nad svakim zlom koje snalazi sunarodnike, koji prosto kipe iz njihovog govorenja i pisanja, verovatno su kompenzacija za dubinski kompleks niže vrednosti u odnosu na sunarodnike, kojima se svete na tako bizaran način. ''DŽin glupe samouverenosti'', kako autorka naziva Plavšićkinog pratioca u očiglednoj želji da ga ponizi. Povika na nacionalizam jeste sublimat mržnje prema svemu za šta osećaju da ih prevazilazi. Drugosrbijanci i drugosrbijanke zapravo ne mogu da podnesu što su tanji deo jednog lepog, vitalnog, hrabrog, inteligentnog i ponosnog naroda, zato moraju i sebe i druge da ubede da je reč o ''narodu koji se ne kupa'', koji je ''prljav, zao, glup i zaostao''. A i ''zločinački'' i ''fašistički'' naravno, čak su i starice poput Biljane Plavšić dokaz nad dokazima.